HOMER VIŠNJIĆ – Slepi psić Homer koji nikada neće  videti svoje drugare, ali je zahvaljujući našoj velikoj ljubavi duhovno progledao.

Nađen je kraj puta, u  blatu, prepušten sudbini i sa ranama po telu.

 

Marinko Rotkvić - MARE - Mare je živeo na deponiji, vezan bukvalno na lanac od pola metra, bez kućice ili ikakvog drugog zaklona, bez vode, jeo je buđavi hleb. "Ogrlica" mu se bila usekla u vrat i zagnojila. Rana je pre ušivanja bila četiri prsta široka. Nije umeo dobro da hoda, jer se kretao samo u krugu tih pola metra. Znam da zvuči isuviše strašno, ali je svaka reč istinita. Komšinica je "vlasnika" ubedila da ga da rečima "Uginuće ti tu za koji dan, pa šta ćeš onda?"

Dragi građani,

Želim da Vam pričam o Mazi, kuci sa ulice. Ovako je počelo:

 

Svaki dan sam viđala kucu koja leži na betonu ispred prodavnice. Ličila je na neku prljavu krpu.
Ponekad bih je sretala i na stazi do moje zgrade. Imala je tužan pogled, a dlaka joj je bila sva ulepljena i ućebana. Pomišljala bih na to kako je ovo nekad sigurno bila sretna kuca sa divnom dlakom i vesele naravi. Verovatno da ju je neko izbacio iz kuće...
Pošto je svaki dan u isto vreme bila ispred prodavnice, počela sam da joj kupujem salamu i da je hranim. Jadnica bi proždrala svih 500 gr u jednom cugu.
Onda sam se setila da bih mogla da je delimično ošišam. Jedne subote ujutru, kada nisam išla na posao, vezala sam je za ogradu kod prodavnice. Skinula sam joj najgore i najulepljenije delove dlake. Zaista je bio gadan i smrdljiv posao ali sam samo mislila na njeno dobro.